Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 14 Novembar, 2016 | read_nums (147)
 
 
За сва времена ...

На данашњи дан, 15.11.2016.

навршава се седам година од како је

у вјечном Царству небеском

упокојен Његова светост,

наш патријарх

 
Павле

Вјечнаја памјат!

Вјечна му радост!
 


+++++++++++


На данашњи дан прије седам година преминуо је патријарх Павле. На трону српског патријарха провео је 19 година и био је један од најомиљенијих поглавара Српске православне цркве. 
Његовој сахрани присуствовало је више стотина хиљада људи, поједини медији наводили су да је више од 600.000 вјерника и грађана  дошло да ода посљедњу почаст патријарху Павлу.

Гојко Стојчевић, како је патријархово крштено име, родио се 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, данашњој Хрватској. Рано је остао је без родитеља, отац му је умро а мајка се преудала и на порођају треће ћерке преминула. Гојка и његовог брата Душана одгајала је тетка, очева најстарија сестра.

Гојко је као мали био веома болешљив и слабашног здравља. Одмалена је био посвећен књизи и учењу. Показивао је велики дар за пјевање тако да је у сјећању становника Кућанаца и данас остао надимак који су му дјеца тада дала, звали су га Пјевалица. Основну школу завршио је у родном селу, а гимназију је похађао у Тузли. Гојков друг из клупе био је писац Меша Селимовић.

Послије завршене гимназије Гојко Стојчевић уписао је 1930. године шестогодишу богословску школу у Сарајеву. Иако одмалена веома религиозан, по сопственом признању богословију је уписао на наговор породице. Као шеснаестогодишњака занимале су га природне науке. Маштао је о томе да једнога дана буде љекар. Волио је и свештенички позив. Мислио је да ће спојити те двије професије и да ће тако моћи да лијечи и душу и тијело.

Послије завршене богословске школе Гојко је дошао у Београд и почео да реализује своје замисли. Уписао је Теолошки и Медицински факултет. Жељан знања завршио је и 6. мушку београдску гиманзију. Други свјетски рат покварио је планове Гојка Стојчевића. Завршио је Богословски факултет, али студије медицине напустио је на другој години. Ратне дане проводио је у манастирима у Овчарско-кабларској клисури. Запослио се 1944. године у Бањи Ковиљачи као вјероучитељ и васпитач у дому за дјецу чији су родитењи страдали током рата у Босни. Ту се тешко разболио од туберкулозе.

Љекари су му тада предвиђали још само неколико мјесеци живота. Гојко Стојчевић болесничке дане провео је у милановачком манастиру Вујну. У изолованој соби, уз помоћ љековитог биља Гојко је успио да се опорави и излијечи. У манастир Благовештење прешао је 1945. године гдје је упознао монаха Макарија Миловановића, великог аскету. Послије три године искушеничког живота у овчарско-кабларском манастиру и послије бројних разговора са оцем Макријем , Гојко Стојчевић одлучује да се замонаши.

Монах Павле заједно са братством манастира Благовештење 1949. године прелази у манастир Рача. Као једини школовани монах, Павле је младе искушенике и монахе подучавао Светом писму, литургији, појању. Учио их је и осталим предметима, тако да је 12 младих искушеника и монаха завршило ванредно гимназију у Бајиној Башти. Већ тада је монах Павле показивао смиреност и молитвеност. Вријеме је, сведоче његова тадашња сабраћа, проводио претежно у молитви и раду. Био је строг и коректан и био је аскета: ходао је бос и вријеме поста проводио у ћутању.

Свети Синод Српске православне цркве одлучио је да образованог монаха пошаље на постдипломске студије у Грчку па се Павле обрео 1955. године у Атини. Ту га затиче вијест да је изабран за владику рашко-призренског. Кажу да се три дана затворио у собу и да није излазио, причају и да то није желио.

 У Призрену је 1957. године јероманх Павле хиротонисан за владику рашко-призренског. На том мјесту провео је 33 године. Затекли су га албанско-српски проблеми, у послијератном периоду разрушени манастири и недовољан број свештенства. Становници епархије памте га као скромног владику који је свуда ишао пјешке. Манастире око Призрена пјешице је обилазио, ако би путовао негдје даље користио је аутобус или воз. Кола није желио, говорио је да ће он као владика имати ауто тек када и посљедњи Србин и Албанац на Косову буду имали аутомобиле.

Причао је и да поклоњење некој светињи човјек траба да заслужи, да уложи неки труд; његов труд био је да до манастира и цркава иде пјешице. О проблемима Срба на Косову и Метохији владика Павле је редовно извјештаво Синод Православне цркве. Писао је бројна писма и извештаје. Имао је чак и личних непријатности. Једном га је Албанац физички напао испред поште у Призрену гдје је кренуо да преда писмо.

Децембра 1990. године, епископ рашко-призренски изабран је за 44. поглавара Српске православне цркве. Први пут се српски патријарх бирао апостолским начином. Прије тога поглавари су бирани простом већином гласова проширеног Синода. Због страха да би политика могла да умијеша прсте у избор патријарха, нови поглавар изабран је жријебом, од три понуђена кандидата. Тек у 9. кругу гласања епископ рашко-призренски нашао се на листи кандидата. Било је то изненађење за многе.

Патријарха Павла дочекале су тешке године српског народа: распад државе, крвави ратови, масовна страдања. У свим обраћањима позивао је на мир и слогу. Увијек је наступао као божји пастир, никада као политичар. Ријеч му је била молитвена као и његово понашање. Стално је апеловао: Будимо људи, нељуди никада!

Послије бобардовања Србије и масовног страдања људства, свештенства и манастира боравио је са Србима на Косову и Метохији. Остао је упамћен и као патријарх који је превладао раскол који је постојао у Српској православној цркви. И као поглавар Српске православне цркве наставио је да живи скромним, монашким животом, стално је био посвећен молитви.

Многи га сматрају једним од највећих молитвеника нашег времена. Сваки дан држао је литургију и тиме изазивао дивљење и пажњу монашког реда свих православних цркава. Сам је шио одежду, правио камилавку као и патерицу коју је стално носио. Становници Београда сретали су га у градском превозу. Живио је једноставаним и скромним животом.

Умро је у Београду, на Војномедицинској академији 15. новембра 2009. године у 95. години живота.
 
 +++++++++++
++++++++++++++

++++++++++++++
++++++++++++++++
 
 
    My picture!

Kategorije

Arhiva