Slavko Jovičić -
Autor sjovicicslavuj | 9 Decembar, 2014 | read_nums (165)

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

 О чему се овдје ради? Шта се заправо збива, а да претходно нисмо знали или да тако нешто нисмо и очекивали? На данашњој сједници сви присутни чланови Извршног одбора МОК-а гласали су да се Косово прими у пуноправно чланство Међународног олимписког комитета.

Шта овакво гласање показује?

Прво, доказује нам да ми Срби немамо пријатеља у свијету у које се можемо поуздати да ће бар некада стати у одбрану наших-српских националних интереса. Све је бјелодано и јасно и оном посљедњем Србину којем је стало до заштите националног достојанства, уставног и територијалног поретка Србије.

Још једна ствар јасно нам говори, а што смо раније и сами знали. Свима или бар вечини је јасно да ми никада нисмо могли сами са собом. Унутрашње подјеле и сталне борбе за власт су нас врло лако раздирале и уништавале, јер су у преломним тренутцима за нашу будућност, наши одбрамбени механизми све више и више слабили.

Никога не интересује што је оваквом одлуком прекршено низ правила којима се одређује начин пријема у МОК, као што такође овом срамном састанку није присуствовао нико из Олимпијског комитета Србије.

Међународни олимпијски комитет по правилу и процедури у чланство може да прими само државу која је међународно призната и која је као пуноправни члан примљена у Уједињене нације.

Зар и данашња изјава Владе Дивца не одсликава таква размишљања и понашања? И предсједник Србијанског олимпијског комитета је, невољно, али ипак прихватио чињеницу да Косово постане пуноправни члан Међународног олимпијског комитета. Добронамјерни ће казати - а шта је друго и могао? Је ли имао неки други избор? Злобници ће сматрати да би због овакве одлуке МОК-а Србија требала напустити чланство у Олимпијском комитету. 

И у једном и у другом случају основно питање је шта би тиме добила Србија? Не би добила ништа. Било како било, Србији је одређено губитничко мјесто и неславна позиција да се сама о себи брине, а то Србија не може. Јер кроз цијелу историју Србија је најмање бринула сама о себи и о својим националним интересима.

Зар је потребно и наглашавати да нико из Олимпијског комитета Србије није био позван на овај састанак, па ни предсједник ОК Србије Владе Дивац. Дакле, сасвим је јасно да је ово излобирана политичка одлука у интересу такозване независне државе Косово.

Остаје питање са почетка - имамо ли ми пријатеља у свијету? Имамо само онда кад је некоме потребна Србија. У сваком другом случају ми смо губитници. У свакој другој ситуацији, као и увијек кад је битно - ми остајемо сами, препуштени на милост и немилост свима да се са нама поигравају и да своје рачунице преко Србије доводе у ред и поравнавају рачуне преко леђа Срба.

Не вриједи даље било шта говорити, не вриједи, нажалост.

Autor sjovicicslavuj | 9 Decembar, 2014 | read_nums (188)
 
За сјећање и за помен 
 
славном српском пјеснику 

на дан његове смрти /9. 12./

***********************************************
Пјесма која остаје да траје....

Laza Kostić | Santa Maria Della Salute

**************************

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
sto ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit' lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pep'o spalit' srce i lub;
tonut' o brodu, trunut' u plotu,
djavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat' u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko, mnogo sam strad'o,
mnoge sam grehe pokaj'o ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma',
za čim sam čezn'o, čemu se nad'o,
sve je to davno pep'o i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

Trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al' ipak necu nikoga klet';
sta god je muke na meni bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, sto je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepse je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divna mi svanu,
k'o pesma slavlja u zorin svit,
svaku mi mahom zaleči ranu,
al' tezoj rani nastade brid:
Sta cu od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad jos takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih vasiona stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dusu, sve svoje žude,
-svu večnost za te, divni trenute!-
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu zivota,
ta zlatna voćka sto sad tek zre?
Oh, slatka voćko, tantalskog roda,
sto nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje gresne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast.
Dugo su bojak strahovit bile,
k'o besni oluj i stari hrast:
Napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak odrza vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud,
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrca sunce, vecita stud,
gasnuse zvezde, raj u plac briznu,
smak sveta nasta i strašni sud. -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezim sveti mi hram.
Tad mi se ona od onud javi,
k'o da se Bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam,
zasto se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dodje mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dodje kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve k'o u muža i žene,
samo sto nije briga i rad,
sve su miline, al' nežežene,
strast nam se blaži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo cu biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike cute,
Santa Maria della Salute.

A nasa deca pesme su moje,
tih sastanaka veciti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo sto dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je i raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dodje da prsne glava
o mog života hridovit kraj,
najlepši san mi postace java,
moj ropac njeno: "Evo me, naj!"
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
u raj, u raj, u njezin zagrljaj!

Sve ce se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
zvezdama cemo pomerit' pute,
suncima zasut' seljanske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.
 
 
    My picture!

Kategorije

Arhiva