Banjaluka 28. 01. 2010

Više od 2.600 ekstremista spremno da odmah krene u ratni pohod na Srpsku. Na „Fejsbuku", uz komentare od kojih se ledi krv u žilama („nema vrba, koliko ima Srba", „nož, kolac, Jasenovac", „Srpčad na parčad"), formirali su posebnu grupu „Spremni za rat ako se RS otcepi"

Izjava predsednika Hrvatske Stjepana Mesića da bi u slučaju da Banjaluka raspiše referendum o otcepljenju od BiH poslao vojsku na RS dobila je veliku podršku na „Fejsbuku", najpopularnijoj mreži na internetu! Štaviše, na „Fejsbuku" je čak formirana posebna grupa pod nazivom „Spremni za rat ako se RS otcepi"!

Grupa koja priziva rat protiv RS ima više od 2.600 članova, a na portalu su postavljene fotografije ustaških zločinaca iz Drugog svetskog rata, poput Ante Pavelića, ili „ratnih heroja" iz devedesetih, kao što su Ante Gotovina i slični. Tu je, naravno, i ratna ikonografiju i neizbežni šovinistički tekstovi od kojih se normalnom čoveku ledi krv u žilama! Tako se na ovoj internet mreži mogu naći poruke tipa: „Nema vrba, nema vrba, koliko ima Srba, nema veze, nema veze, ići će na breze", „Nož, kolac, Jasenovac, nož, luka, Banjaluka" ili „Srbe na vrbe, Srpčad na parčad..." „Je... li ti svetog Savu, odsjeći ću Srbinu glavu".

Poznavaoci prilika na internetu kažu da ovim pojavama ne treba pridavati posebnu pažnju i da ljudi koji koriste globalnu mrežu kako bi pretili drugim nisu neuobičajena pojava. Sociolozi i analitičari, međutim, tvrde da je Mesić uspeo da probudi uspavane hrvatske i bošnjačke ekstremiste i da ovakve pojave ni u kom slučaju ne treba zanemariti.

Nisu bezopasni

-----------------------------------------------------------------------

Analitičar Gostimir Popović kaže da je stvar mnogo ozbiljnija nego što izgleda na prvi pogled.

- Problem je u tome što nisu u pitanju adolescenti, već odrasli ljudi koji zaista razmišljaju na način koji manifestuju na toj grupi! Reč je o indoktriniranim i mržnjom zadojenim osobama koje su spremne da sprovedu u delo sve o čemu govore. Oni nisu opasni ako gledamo iz ugla eventualnog izbijanja sukoba, ali su vrlo problematični jer predstavljaju trajnu opasnost kao budući izvršioci raznih sabotaža, diverzija i slično - kaže Jovičić.

Sprečiti širenje mržnje

Jovičić upozorava da to što se na „Fejsbuku" i sličnim internet portalima svakodnevno pojavljuje veliki broj ekstremista, koji raspiruju mržnju i netrpeljivost, otvara još jednu dimenziju cele priče.

- BiH je bure baruta koje bi eksplodiralo čim bi neko upalio šibicu. Zato se sve to što se piše i objavljuje na internetu ne sme tretirati kao dečja igra, već takve pojave treba u korenu sasecati - kaže Jovičić.

Ž. MARKOVIĆ

srijeda, 27 januar 2010

Najveći i najozloglašeniji koncentracioni logor u kojem je tamnovalo i mučeno na stotine nedužnih srpskih civila jeste logor "Silos" u Tarčinu. To, naravno, neće ni nakon 14 godina od njegovog zatvaranja, priznati nijedan Bošnjak, a kao nebitnu činjenicu doživjela ga je i međunarodna zajednica, jer da nije, do sada bi procesuirala, ne samo počinioce zločina, nego i one koji su odgovorni zbog toga što ovaj logor nije zatvoren odmah nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma. Izjavio je ovo "Fokusu" poslanik u parlamentu BiH Slavko Jovičić koji je u tarčinskom "Silosu" proveo 1.334 dana i koji i dan-danas osjeća posljedice zlostavljanja i mučenja. - Lider SDA, Sulejman Tihić, danas prisustvuje obilježavanju 65-godišnjice oslobađanja logora "Aušvic-Birkenau" i ja to pozdravljam. Međutim, on je, kao i ja bio logoraš, i mislim da bi bilo bolje, ukoliko iskreno želi suživot i pomirenje, da je danas zajedno sa mnom položio vijenac u "Silosu" i tako priznao da je to bio logor i mjesto stradanja srpskog naroda - kaže Jovičić. Nažalost, dodaje on, Tihiću "Silos" nije ni nakraj pameti, kao što nije nijednom Bošnjaku, jer niko iz reda bošnjačkog naroda, bez obzira da li se radi o logorašu, političaru, ili običnom građaninu, neće da prizna da je postojao ijedan logor u koji su zatvarani nasumice hapšeni Srbi. --------------------------------------------------------------- Za zločine počinjene nad srpskim logorašima u "Silosu", od kojih su neki i ubijeni, još uvijek nije niko odgovarao. Dokumentacija i dokazi su, gotovo, pet godina u posjedu Tužilaštva BiH, odnosno Posebnog odjeljenja za ratne zločine. -------------------------------------------------------------------- - Predmet "Silos" ne nalazi se kod nas 15 godina, nego pet godina. Šta se s ovim predmetom dešavalo u periodu od 1995. do 2005. kada nam je ustupljen i zašto do tada nije procesuiran mi o tome ne možemo govoriti - kaže portparol Tužilaštva BiH, Boris Grubešić. Sugeriše da objašnjenje potražimo u institucijama kod kojih je predmet stajao, a koji je, prema njegovim riječima, formiran na osnovu spisa Kantonalnog tužilaštva Sarajevo i Okružnog tužilaštva Istočno Sarajevo. -------------------------------------------------------------------------- - Ovakve izjave su samo još jedan dokaz namjerne opstrukcije prema zločinima koji su počinjeni nad Srbima u "Silosu" koji je i Predsjedništvo takozvane Republike BiH, kao i njegov predsjednik Alija Izetbegović verifikovao kao logor - uzvraća predsjednik Saveza logoraša RS, Branislav Dukić. Ovo je, dodaje on, i najbolji dokaz logorašima RS da je njihova odluka da svu raspoloživu dokumentaciju predaju Specijalnom tužilaštvu Srbije potpuno opravdana. ----------------------------------------------------------------------- Logor "Silos" u tarčinskoj opštini Hadžići muslimansko ratno rukovodstvo formiralo je 11. maja 1992. godine, a zatvorilo ga je 27. januara 1996. godine. Za mučenja Srba u ovoj tamnici osumnjičeni su, između ostalih, komandant Prvog korpusa Armije RBiH, Vahid Karavelić, i njegov nasljednik Nedžad Ajnađžić, zatim Nezir Kazić, komandant 109. brdske brigade Armije RBiH, te načelnik CJB Hadžići, Enver Dupovac, kao i Vahid Alađuz, Mustafa  Đelović, Asim Kečo, Ibro Fišo, Ethem Tiro, Nermin Kalamber i mnogi drugi.

        Сједочење вишегодишпњег логораша, данас посланика у парламенту БиХ, Славка Јовичића о животу и страдањима Срба у концентрацином логору Силос (како га је звао муслимански лидер Алија Изетбеговић). За ужасне злочине о којима Јовичић говори, још нико није одговарао.

  Приредио: Ненад ТАДИЋ

        БИЈЕЉИНА, 27. ЈАНУАРА (СРНА) - Славко Јовичић, посланик у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ, који је и сам био затворен у муслиманском логору Силос током цијелог рата у БиХ, истиче да у транскриптима са 247 сједнице ратног предсједништва БиХ из априла 1994. Алија Изетбеговић под тачком 7. говори да је Силос "концентрациони логор".

        Концентрациони логор Силос, у коме су били затварани Срби цивили и 11 припадника ЈНА, најдуговјечнији је лорог те врсте у БиХ - распуштен је неколико мјесеци послије потписивања Дејтона, 27. јануара 1996.године!?

         "У том логору, потврдили су стручњаци на основу исказа свједока, на 167 начина мучени су логораши. Кад кажем логораши, желим да кажем да је осим 11 војника који су били резервни војници, и ухапшени су на линији у Хаџићима, остали били цивилна лица" - напомиње Јовичић у интервјуу СРНИ.

        Кроз логор Силос, који је отворен 11. маја 1992. године, према Јовичићевим сазнањима и евиденцији, прошло је више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

        Он описује Силос као "бетонски скелет који је направљен 1953. године по руском моделу који је предвиђен намјенски за складиштење житарица.        "У том логору били су углавном мушкарци од 14 до 90 година, а било је затворено и 11 жена. Чак је била затворена и жена у шестом мјесецу трудноће" - каже Јовичић.

        Логор Силос формирала је прво 9. брдска бригада тзв. Армије БиХ, која је била на подручју Тарчина, и муслиманске полицијске снаге. При самом крају рата надлежност над логором имала је 14 дивизија чији је командат био Заим Имамовић, који погинуо у сукобу са српском војском.         

        "Наиме , муслиманска војска тада је имала план по коме је 20 000 војника сарајевског корупуса, мостарског Четвртог корпуса и Зеничког корпуса требало да изврши, како је наведено, `деблокаду Сарајева`, односно да потпуно уништи преостали живаљ са подручја општина Хаџићи, Вогошћа, Илијаш и Илиџа и Трново" - објашњава Јовичић.

        Јовичић је написао књигу о том логору и препричао оно што је сам видио. Према његовим сазнањима, 24 српска логораша су убијена - усљед тортура и физичког свакодневног злостављања и пребијања, мучења и глади.

        "За прва 63 дана, а ја сам затворен 26. маја 1992. године, смршао сам 43 килограма. А имао сам 78 када су ме увели у логор. Тако сам 8. августа имао свега 34 килограма. Да није било коже - кости би се саме растављале" - прича Јовичић.

        Затвореници су мјерили тежину на вагама које су служиле за вагање жита. Хигијенски услови у Силосу били су невјероватно лоши. Тек након шест мјесеци пружена је могућност да се логораши купају - и то водом која је директно долазила из цијеви, а зна се како је вода хладна - као на Бјелашници!

        "Храна је посебна прича. Сваки дан смо добијали по пет кашика неке текућине и по дванаестину или петнаестину хљеба који није био предвиђен нити је задовољавао било какве норме него га је био 300 или 400 грама.        Тако да се кроз њега `могло видјети`" - свједочи Јовичић и додаје:

        "Сви су доведени у оскудној одјећи - одијелу или пижами, како су већ нађени у кући или на њиви. Више од осам мјесеци спавали смо на бетону на коме није било ни картона. Тек 2. новембра дошли су људи из Црвеног крста, донијели су храну да преживимо и гардеробу, али су нам већину тога покрали муслиманскис стражари и муслиманске власти".

        Он истиче да 1993. године из Силоса почињу прва одвођења на прве борбене линије у Храсницу. Прва екипа је отишла 29. јануара.

        "У другој екипи од 30 логораша био сам и ја и провео сам такође у злогласном логору у Храсници 198 дана од 15. априла 1993. године до 30. октобра исте године. Копали смо све могуће траншеје, бункере, прилазне ровове, правили смо утврђења, даноноћно смо били на првим одбрамбеним линијама муслиманске војске према фирми - бившем гиганту `Фамосу`, затим на Пољопривредном институту и добру према Илиџи. Затим уз саму аеродромску писту радили смо све траншеје.

        Тек касније ћемо сазнати за фамозни тунел како, га данас муслимани зову `тунел спаса`. То је био тунел српског страдања, јер је, према мојим сазнањима и евиденцији, око 50 логораша ту убијено, од чега шест из Силоса, а остали су сви били цивили из Храснице".

        Дакле, напомиње Јовичић, Силос, посљедњи концентрациони логор током грађанском рата у БиХ, затворен је (коинциденција или не - нека историчари утврђују) на исти дан када је у Другом свјетском рату затворен и злогласни фашистички логор Аушвиц.

        "Постоје транскрипти, до којих сам касније дошао радећи професионално у Предсједништву БиХ ( начин на који сам дошао до тих докумената није битан), али оно што је важно - документација о Силосу је била предата тужиоцу Хашког трибунала Карли дел Понте" - истиче он.

        "Бранислав Дукић, као предсједник логораша, ја као потпредсједник, и покојни Саво Ивановић предали смо сву ту документацију. Предали смо 13 огромних фасцикли у Бањалуци, али смо на позив Дел Понтеове то предали и у Хагу.

        Потпуно је јасно да је Карла дел Понте, што сам ја касније директно сазнао и рекао јој у очи, монструм и да је имала само један задатак: да сатанизује Србе у претходном рату и да не подигне ни једну оптужницу против људи који су починили стравичне злочине над српским цивилима, што се касније, нажалост, показало као тачно" - наводи Јовичић.

        Он истиче да ратни злочини не застаријевају,али да је проблем бивших логораша то што су многи логораши од стравичних тортура по логорима преминули.

        "Према мојим сазнањима, од преживјелих - 70 логораша је умрло у међувремену. Дакле, и кад дођу ти процеси, ако икада дођу, неће имати ко свједочити на суду" - сматра Јовичић.

        Он истиче да неки не желе да процесуирају евидентне злочине за које постоје докази. "Ја сам их навео у књизи. Ја ћу свједочити на суду да сам сретао у логору начелника безбједности првог сарајевског корпуса Неџада Ајнагића, који је улазио у сваку челију. Ја сам сретао команданта Првог сарајевског корпуса генерала Вахида Каравелића, који нас је тјерао да радимо даноноћно на изградњи хелиодрома одакле је Алија Изетбеговић путовао по свијету.

        Направили смо зграду 14. муслиманске дивизије само десетак метара од Силоса, и то од украденог српског материјала, у зимском времену када не да нисмо имали топле гардеробе него већ смо били обучени као да је љето.        Просто је невјероватно да је ико успио да преживи такве тортуре у Силосу" - истиче Јовичић.

        Многи затвореници који су преживјели, након стравичних мучења и тортура имају тешке здравствене посљедице. Јовичић је, како каже, имао срећу да је прије три године на ВМА био 20 дана и да се изборио да преживи.

        "Данас имам безброј проблема - без десног сам бубрега, поломљених ребара, не могу на ногама да стојим. Све су то посљедице мучења и даноноћног рада на борбеним линијама у `живом штиту`, гдје су нас муслимански војници истурали да на отвореном копамо и да за њих освајамо линије - то се десило у Храсници и Бутмиру гдје смо за муслиманску војску освојили више од четири километра територије, јер је српска војска видјела да ми копамо и повлачили су се, тако да су у једном моменту линија разграничења била на 30 метара" - сјећа се Јовичић.

        Он објашњава да су затворенци злоупотребљавани у првим борбеним штитовима "везани сајлама и тјерани да раде даноноћно најтеже физичке радове".

        "Оно што желим да нагласим - само код Основне шкоел `Алекса Шантић` у Храсници избројао сам 126 `мотки`, а само на некима је писало - НН. То је било гробље специјално отворено за Србе" - истиче Јовичић.

        Српски логораши по ноћи су врло плитко закопавали убијене. Када је Славко Јовичић 1997. године отишао тамо да види постоји ли још то гробље - затекао је ледину.

        "Неко је, односно муслиманске власти, свјесно извршио ексхумације и дан данас се не зна гдје се налазе ти људи који су тада били сахрањени, као и ко је извршио премјештање и измјештање гробница, ни гдје се налазе кости тих људи. Нажалост, нисам успио да дођем до података, јер друга страна неће да призна да један једини Србин било гдје био затворен и настрадао" - прича Јовичић и закључује:

        "Неки су имали срећу да буду размијењени у приватним размјенама, јер су тада људи продавани. Ко је имао паре успио је да свог ближњег купи".

        САРАЈЕВО, 27. ЈАНУАРА (СРНА) - На Светог Саву прије 14 година данас је распуштен посљедњи концетрациони логор у БиХ - Силос, и то два мјесеца након парафирања Дејтонског мировног споразума.
        
        Из логора Силос, у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су 44 логораша, посвједочио је Срни Славко Јовичић који је и сам био затвореник у овом логору.

        Логор је отворен 11. маја 1992. године, а затворен је истог датума када и злогласни фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц.
        
        Јовичић је рекао да су, према његовим сазнањима, 24 српска логораша убијена тортурама, свакодневним физичким злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.

        "У 'тунелу српског страдања'`, који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили из Храснице", додао је Јовичић.

        Он је истакао да су у Силосу били затворени мушкарци од 14 до 90 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.

        ''Осим 11 војника који су били резервни војници ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз логор Силос прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији, више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина", рекао је Јовичић, који је посланик у Представничком дому парламента БиХ.
        
        Он је истакао да су логораши сваки дан добијали по пет кашика неке текућине и парче хљеба.
        
        "За прва 63 дана, од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита'', рекао је Јовичић.
        
        Он је додао да је 1993. године почело одвођење логораша из Силоса на прве одбрамбене линије муслиманске војске у Храсницу, гдје су даноноћно копали прилазе, правили утврђења, ровове, бункере.
        
        ''Логор Силос је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ зато што је најдуже трајао и што су, како су утврдили стручњаци на основу исказа свједока, логораши у том логору мучени на 167 начина'', нагласио је Јовичић.

        Он је рекао да је сва документација о томе била предата бившој главној тужитељки Хашког трибунала Карли дел Понте, али да нико не жели да процесуира злочине за које постоје докази. Он је нагласио да је 70 српских логораша у међувремену умрло.

        "Логор Силос је стравична патња за српски народ. То данашњи свијет и цивилизација не могу да разумију'', рекао је некадашњи затвореник у овом логору Славко Јовичић за Срну.